5

INTERVJU Goran Štrok i Marjan Kulundžić: Susret starih rivala

Foto: arhiva TopSpeed

Foto: arhiva TopSpeed

Četvrt veka prošlo je kao za čas! Složili su se automobilski asovi okupljeni kod Bratislava Petkovića, u Muzeju automobila, i to sa jednim jedinim razlogom. Naime, Marjan Kulundžić, Pavle Komnenović, Branko Nađ i Nebojša Atanacković došli su da se ponovo sretnu sa starim poznanikom i rivalom sa staze, Goranom Štrokom. Nekada jedan od najpoznatijih, po nekima i jedan od najboljih automobilista bivše SFRJ, već godinama, tačnije od 1977. živi i radi u Velikoj Britaniji.

Foto: Luka Kulundžić

Foto: Luka Kulundžić

Rođen 20. novembra 1947. godnine u Zagrebu, karijeru vozača trka odavno je zamenio poslovnom, mada se uvek rado seća mladosti i vremena kada su automobili i trke bili glavna preokupacija. Uostalom, Štrok je uvek imao, za to doba, vrhunski pripremljene automobile, koji su mogli da konkurišu evropskim takmičenjima, gde je često i nastupao, pored svih obaveza na “domaćim” trkama.

U društvu Marjana Kulundžića, Goran Štrok je posetio i našu redakciju. Tu priliku smo iskoristili za kraće podsećanje na jedno vreme kada su trke bile znatno drugačije od ovih danas…

Foto: Zoran Živkov

Foto: Zoran Živkov

TopSpeed: Za sebe kažete da ste u detinjstvu bili “nestašni”, pa ste tako i preprevili datum rođenja kako biste polagali vozački ispit ranije. Kako je počela Vaša “priča” sa automobilima?

Goran Štrok: O nestašlucima… Često u slobodno vreme, kada sam kod kuće u Engleskoj, napravim po neki krug po okolini sa svojim Ferrarijem 458 Italia, sa kojim, kako volim da kažem, “skinem rđu”, odnosno greh je da takav automobil stoji u garaži. I dalje volim da vozim brzo, tako da su mi ti neki maniri iz mladosti i danas ostali u krvi… A što se tiče vozačke dozvole, da! Prepravio sam datum rođenja u krštenici, za jedno 9 meseci, jer više nisam mogao da dočekam da počnem da vozim automobil. Tih devet meseci mi je bilo kao devet godina! Pre toga sam ga, kao i većina svojih vršnjaka, povremeno krišom uzimao od oca njegov automobil.


TopSpeed:
Vaš prvi, takmičarski, automobili bio je Austin MINI Cooper S, zar ne?

Goran Štrok: Da! No, najpre moram da kažem da su me roditelji uvek podržavali u svemu što radim. Prijatelji su ih čak upozoravali da mi ne kupuju nešto tako opasno, jer bi mogao da stradam, ali moji su uvek govorili da ako mi se nešto strašno i dogodi, bar će se to onda desiti dok radim ono što volim. Oni su se čak odrekli svog automobila, FIAT 1300 da bi meni kupili taj MINI Cooper S, sa kojim je zapravo sve i počelo. Najpre sam vozio neka lokalna takmičenja i ispite spretnosti, a potom su pravi uspesi na relijima došli u tandemu sa jednim veoma posebnim i meni veoma dragim čovekom… Tada mi je suvozač bio Branko Krnjajić, sa kojim sam se sada u Beogradu upravo sreo, i to nakon 45 godina!

Foto: arhiva TopSpeed

Foto: arhiva TopSpeed

TopSpeed: A koji Vam je najdraži trkački automobil koji ste imali?

Goran Štrok: Sasvim sigurno to je onaj plavi Ford Escort RS. Imao je gotovo 300 KS, što je za ono vreme bilo izuzetno! Suvi karter i još mnogo toga… Zato je i startovanje motora bilo poseban ritual, mada meni veoma drag i simpatičan.


TopSpeed:
Pored takmičarskih vozila, kasnije ste imali, baš kao i sada, mnoge vredne i interesantne automobile. Koje biste posebno izdvojili?

Goran Štrok: U životu sam imao mnogo automobila. Neki od njih su bili kolekcionarski veoma vredni, a neki su samo meni mnogo značili. Trenutno, izuzetno mi je drag Ferrari koji sam već spomenuo, jer sam ga još malo doradio, baš kao i još jedan model iste kuće. To je Ferrari F40. Sjajan automobil, koji još uvek ne mogu da prežalim što sam ga prodao. I to ne zbog cene, jer danas takav model vredi mnogo više nego kada se pojavio, već jednostavno, meni se dopadao!

Foto: arhiva TopSpeed

Foto: arhiva TopSpeed

TopSpeed: Da li je Ferrari Vaša omiljena marka?

Goran Štrok: Da, Ferrari je marka koju volim, ali ja generalno volim automobile… Pogotovo one sportske!


TopSpeed:
Da li još uvek ima “trkačkog duha” u Vama, jer ste, ne tako davno, na stazi Grobnik imali priliku da vozite jedan Porsche?

Goran Štrok: Svakako da ima! Kada sam se 1978. godine povukao iz sveta automobilizma, sebi sam nekako obećano da se na stazu više neću vraćati, čak ni da gledam trke. Međutim, ipak sam se vratio, jer sam trke uvek veoma voleo, a volim ih i  sad. Kada sam jednom prilikom, kao gost, otvarao trku na Grobniku, organizator mi je ponudio da izađem na stazu u Porsche GT3 i napravim nekoliko krugova… To nisam mogao da odbijem! Već u drugom ili trećem krugu, osećaj za trke mi se vratio. Vozio sam sve brže i brže, spuštao vremena, kao da nisam napravio pauzu od gotovo 30 godina!

Foto: arhiva TopSpeed

Foto: arhiva TopSpeed

TopSpeed: A koja je Vaša omiljena staza?

Goran Štrok: Ima dosta staza koje su mi drage, ali Monza i Zeltweg su u mojoj karijeri ostavile nekako najjači trag. Pa, i Zandvoort… Mada, Monza je, ipak, nešto posebno!


TopSpeed:
Uvek ste vozili za AK “Dinamo” iz Zagreba, ali ste, recimo, u trkama izdržljivosti nastupali i sa drugim vozačima iz SRFJ, sa Seadom Alihodžićem i Marjanom Kulundžićem. Po čemu pamtite 1972. i 1973. godinu, kada ste vozili 4 časa Monze?

Goran Štrok: Slobodno mogu da kažem da smo bili prilično uspešni. Sead, Marjan i ja smo imali brzinu, ali nam se dogodilo da automobil ne izdrži do kraja. Vremena koja smo postizali bila su veoma blizu Fitzpatricka, Laude ili Stewarta, pa i ostalih konkurenata u našoj klasi. Imali smo brzinu i mogli smo da se borimo sa njima… I Ford Escort je bio dobar automobil, ali i pehovi, tj. tehnički problemi su deo trka. Međutim, to je za ono vreme bio veliki uspeh. Ne treba zaboraviti da je iz naše zemlje na trku u Monzi dolazilo po 20 do 30 autobusa navijača. Uopšte, bilo je mnogo više publike na ovim prostorima bivše Jugoslavije. Danas, ni u Srbiji, ni u Hrvatskoj, niko ne može da se pohvali takvom pažnjom i podrškom. Nekada se automobilski sport mnogo više cenio, a vozači su imali, ako ne veću, onda gotovo istu popularnost kao današnji fudbaleri.

Foto: Luka Kulundžić

Foto: Luka Kulundžić

TopSpeed: Publika i novinari su došli iz Beograda avionom, koji je organizovao Marjan Kulundžić. Šta se zapravo dogodilo?

Marjan Kulundžić: Da bi se sav uložen rad i trud isplatio i da bi sponzori videli gde je otišao njihov novac, potrebno je da imate publiku. Zato sam ja, bez obzira što za tu trku nismo imali neki veliki budžet, već jedva da Goran i ja povedemo po jednog mehaničara, ipak otišao u JAT i pitao ih da li mogu da pomognu i obezbede jedan avion. Tražio sam i 10 karata gratis za novinare, a za uzvrat, obećao sam da ću obezbediti ostale putnike. Naša avio-kompanija je pronašla neki DC-6 od vojske, a ja sam karte podelio po redakcijama koje su poslale svoje predstavnike na trku, a još uz to, i dodatno sve to reklamirale, tako da je avion bio pun!

Foto: arhiva TopSpeed

Foto: arhiva TopSpeed

TopSpeed: A šta se događalo na toj trci 1973. godine, kada ste zajedno vozili?

Marjan Kulundžić: Čekali smo čoveka iz Engleske da nam donese rezervne delova za automobil, tačnije za motor… Jer, tokom zime, motor je stajao i na proleće je trebao da se reparira. Međutim, čovek koji je trebao da nam donese delove se nije pojavio i nama se na treningu pokvario motor. Nekako sam uspeo da od ostalih takmičara i preko nekih prijatelja nabavim nešto delova, tako da smo praktično “skrpili” motor i krenuli u trku. Prvih sat i po je vozio Goran, a onda ja. U jednom momentu, osetio sam da pri više od 8.000 o/min, motor ne radi dobro i odmah sam znao da se ventili ne vraćaju kako treba. Kada sam stao u boks da se zamenimo, rekao sam mu za problem…

Foto: arhiva TopSpeed

Foto: arhiva TopSpeed

TopSpeed: I šta je onda bilo?

Marjan Kulundžić: Ništa… Čujem kako zvanični spiker govori da vodimo i vidim kako Goran izlazi iz Parabolike, a za njim dim! Motor nije izdržao… Moj kolega je ispred sebe video Reglerta i Langa, ali nije znao da im predstoji još jedno zaustavljanje u boksu, pa je jurio da ih stigne i motor je otišao na 9.000 o/min, tako da je tu bio kraj trke za nas! Međutim, ja mu ništa ne zameram, jer znam kako je biti u kokpitu u toj situaciji.


TopSpeed:
Kada ste upoznali Gorana Štroka?

Marjan Kulundžić: Ne sećam se tačno… Znam da je redovno dolazio u Beograd na trke “Letnje lige”. Zapazio sam koliko je brz i precizan i da mu je automobil uvek bio vrhunski. Oprema, kombinezon i kompletan boks uvek uredni i sređeni, što sam ja uvek cenio. A talenat za vožnju je imao. Znao je tačno koliko može da rizikuje, da proklizava do samih ivičanjaka i granica staze, a da ne izleti ili ne ošteti automobil. Po meni, on je verovatno jedan od najboljih vozača na Balkanu.

Foto: arhiva TopSpeed

Foto: arhiva TopSpeed

TopSpeed: Da li mu nešto zamerate?

Marjan Kulundžić: Jedini minus mu je što nije znao da li se šraf zavrće na levu ili desnu stranu! Uopšte, mehanika mu je bila slabija strana… No, zato je znao da vozi. Imao je fenomenalan osećaj za to i, ono što se kaže, veliko srce! Mada, sećam se jednom prilikom u Gorjancima, na poslednjoj brdskoj trci sezone, kada je i njemu i meni bila potrebna pobeda da bi osvojili šampionske titule, da smo se malo “ohrabrili”. Kiša je padala, bilo je hladno i uopšte sumorna atmosfera, pa smo odlučili da popijemo čaj sa rumom. Inače, obojica smo izraziti anti-alkoholičari. I mogu da kažem, pomoglo je! Osvojili smo šampionske titule.

Foto: arhiva TopSpeed

Foto: arhiva TopSpeed

TopSpeed: Kada se spomene Beograd i “Letnja liga”, čega se Goran Štrok najradije seća?

Goran Štrok: U to vreme, “Letnja liga” u Beogradu je bila sastavni deo mog života. Svaki put kada sam došao bio sam veoma srećan, ne samo zbog pobeda, jer dogodilo se to da sam svaki put uspeo da budem najbrži i više puta sam obarao rekord staze, već i zbog same atmosfere na tim trkama. Bilo je mnogo publike, koja je bila zainteresovana za automobilski sport i bila je veoma dobro upućena u njega. Sve to me je činilo veoma srećnim bez obzira na teške uslove u kojima smo se svi takmičili. Bili smo skromni i nismo imali mnogo novca, tako da smo redovno spavali po prikolicama ili automobilima na stazi. To je bilo sasvim normalno da gledate da uštedite gde god možete. Čak sam i gorivo iz trkačkog automobila, koje je preostalo, vadio i sipao u privatni i obrnuto, u zavisnosti od toga kada mi je kako više trebalo. Bilo je mnogo odricanja, ljubavi i želje da uspemo… Iz toga su i proizašla mnoga prijateljstva koja su ostala i do danas.

Foto: arhiva TopSpeed

Foto: arhiva TopSpeed

TopSpeed: Ko je od domaćih vozača toga doba bio Vaš najveći rival?

Goran Štrok: Svi moji rivali su, praktično, bili moji prijatelji. Sa mnogima se i danas rado vidim i čujem, ali nažalost, ima mnogo i onih koji više nisu sa nama. Upravo je ovaj moj dolazak u Beograd i bio glavni razlog da se vidim sa starim prijateljima. Neki od njih su mi i kao braća, kao recimo Marjan. To su ljudi sa kojima ste mnogo toga proživeli zajedno, delili sudbinu i koje već smatrate delom porodice, a ne samo prijateljima. Inače, kada je reč o rivalima, treba uzeti u obzir da smo se Jovica Paliković i ja nekako izdvojili u to vreme u bivšoj SFRJ, jer smo verovatno imali najbolji lični marketing i PR. A u realnosti, tu je bilo veoma mnogo dobrih i telentovanih vozača, fenomenalno brzih, među kojima su i Marjan, ali i Veco Holjevac, Mladen Gluhak, Nikica Lang, Paja Komnenović i drugi. Bilo je, zapravo, mnogo odličnih, kompletnih vozača koji su mogli da nastupaju u različitim disciplinama i sa različitima automobilima, a da budu uvek u samom vrhu, ne samo na nivou Jugoslavije, već i Evrope. No, to je bilo i neko drugo vreme.

Foto: Luka Kulundžić

Foto: Luka Kulundžić

TopSpeed: Da li se Marjan Kulundžić slaže sa konstatacijom da je nekada na trkama sve bilo drugačije, nego danas?

Marjan Kulundžić: Potpuno drugačije! Recimo, događalo se da ja celu noć, kod mog kuma Draška u garaži, podešavam ventile na svim NSU-ima koji su moja konkurencija, dok su moji rivali u “Manježu” i provode se. A sutra, svi zajedno vozimo trku i manje je bitno ko će pobediti, jer uveče smo ponovo zajedno i opet slavimo, bez obzira na to koje bio prvi. To je bilo neverovato! Tek kasnije su u automobilizam ušli neki ljudi kojima tu nije bilo mesto i zbog kojih je većina pravih, iskrenih vozača napustila taj sport.

Foto: arhiva TopSpeed

Foto: arhiva TopSpeed

TopSpeed: No, ipak je postojao neki rivalitet, bar između klubova, zar ne?

Marjan Kulundžić: Da! Mi u Beogradu smo osnovali AK “Crvena zvezda”. U Zagrebu je bio “Dinamo”, a u Sarajevu “Željezničar”. Bilo je još automobilskih klubova koji su nastali iz jednostavne želje da se sport profesonalizuje. Želja nam je bila da sredstva koja mi obezbedimo usmerimo na nabavku konkurentnih automobila sa kojima bismo mogli da se takmičimo. Nismo svi bili pojednako bili uspešni u tome, a neki su imali veće budžete. Goran je znao da pronađe novac i sponzore, te nabavi najbolju opremu. Sećam se kada je nabavio automobil i Engleske i kada je prosto “grebao po desnom staklu” tražeći menjač, jer nije mogao odmah da se navikne na volan sa desne strane, ali je na kraju, ipak, pobeđivao. Nekada bi seo i u automobil sa kojim je vukao prikolicu, pa bi opet postigao bolje vreme od nekih rivala. Imao je neverovatan talenat i bio je zaista brz. Možda to nije uvek izgledalo tako atraktivno, jer je, recimo, Đani Šverko vozio “na ivici”, pa i dosta je grešio, okretao se na stazi, ali je to zabavljalo publiku.

Foto: arhiva TopSpeed

Foto: arhiva TopSpeed

TopSpeed: A u kojem automobilu ste Vi najviše uživali?

Marjan Kulundžić: Teško je reći… To je bilo jedno drugo vreme. Moj tadašnji NSU TTS je koštao 12.000 nemačkih maraka, a danas, pravi sportski automobili koštaju i do milion evra. Taj automobil sam vozio i na brdskim i na kružnim trkama. “Na brdu” mi je išlo dobro, jer sam mogao dobro da upamtim stazu i krivine, dok je “na krugu” bilo poteškoća sa otporom vazduha. Automobil je bio aerodinamičan kao “šifonjer” i stvarao je veliki otpor, tako da, recimo, kada bih došao u Sarajevo na trku na aerodromu, Sead bi sa svojom Alfom GTA Junior prošao pored mene kao da stojim! I tu je kraj priče, mada je to bio dobar automobil.


TopSpeed:
Šta je važnije, talenat ili automobil?

Marjan Kulundžić: Dobar automobil je nekada mogao da pokrije to da vozač nije talentovan. Danas je to malo teže. Međutim, među vozačima se uvek znalo i sada se zna ko je koliko dobar. A kada se sakupi, kao kod Gorana, i talenat i sposobnost za posao, uz dobre automobile, jasno se vidi kolika je zapravo njegova prednost.

Foto: arhiva TopSpeed

Foto: arhiva TopSpeed

TopSpeed: Na kraju, kada bi Goran Štrok mogao da se vrati na početak svoje karijere, da li bi radije bio vozač ili poslovni čovek?

Goran Štrok: Zaista ne znam! Verovatno bih opet uradio isto, mada su danas okolnosti mnogo drugačije. To su dva različita sveta. Onda su nekako uspešniji bili oni vozači koji su imali i smisla za posao. Ja mislim da sam bio veoma uspešan u animiranju velikih firmi i sponzora, pisanju tih marketinških ponuda i slično. Ili bar jednako dobar kao i na samim trkama. U to vreme, vozač je morao da bude i sam svoj menadžer. To se nije moglo razdvajati kao danas. Zato sam ja radio i jedno i drugo sa jednakom pažnjom i ozbiljnošću. Da sada mogu da se vratim u to vreme, opet bih sve uradio isto tako!

Zoran Živkov/TopSpeed

chats-viber-ts

Tagovi: automobilizam, goran štrok, intervju, jovica paliković, marjan kulundžić, pavle komnenović, trke
Popularni komentari
  • a
    auto

    To su bila vremena. Drago mi je sto je Marijan iza sebe ostavio naslednile koji super promovisu automobilizam.

  • C
    Cone

    Andrej pokusao da isfura caletovu frizuru! 😀

  • N
    NR

    Nema nista lepse od trka i automobila! Nazalost na stazi samo vozim kartinge i uzivam u svakom minutu.